Mark Tven, fasciniran, piše:

Lubenica se smatra faraonskim voćem (Egipćani su oslikavali svoje grobnice njenim kriškama još pre 5000 godina), ali je svojataju i Kinezi još od desetog veka. U Evropu su je doneli Maori trista godina kasnije, a preko robova obrela se i u Americi.

Istraživač David Livingstone naišao je 1850. godine na velike količine lubenica po obodu pustinje Kalahari, pa je to razlog da se ova regija smatra postojbinom lubenice.

Kod lubenice se jede sve, osim kore, mada to i nije baš sasvim tačno, jer od kore naš narod pravi slatko. Džem od lubenice kuvala je i vojska Konfederacije, za vreme građanskog rata u SAD, a i vojska Filipa Makedonskog nosila je sa sobom ovu voćku za vreme ratnih pohoda.

Štedljivi ljudi bi verovatno dodali: Mnogi narodi Azije i Afrike koru naseku i ukisele, a semenke isprže i naprave brašno, od koga peku hleb specifične arome.

Legendarni tenor Enriko Karuzo rekao je za lubenicu: Doduše, mazanje lubenicom nije preporučljivo kod ležanja u travi, jer su mravi naprosto ludi za njom.